U susrit nacionalnom prazniku Bunjevaca – „Danu Velikog bunjevačkog prela“,u saradnji Ustanove kulture „Centar za kulturu Bunjevaca“ i Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine, te nuz angažovanje članova KUD „Aleksandrovo“, održan je scenski prikaz običaja za prelo.
Jasno je kako zbog aktuelne epidemiološke situacije uobičajene proslave neće bit, pa su se organizatori potrudili prikazat kako je to kadgod prelo izgledalo u bunjevačkim kućama.
– Tradiciju ne prikidamo, svoj nacionalni praznik obilužavamo onako kako možemo. Nadamo se boljim danima, i kako će se prelo, ko i cio život, vratit u normalu. To što su nas nevolje dočekale i u 21. viku, ne znači kako smo odustali od onog što nam znači – kazala je dr Suzana Kujundžić Ostojić, pridsidnica Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine.
Organizatori su se potrudili očuvat kontinuitet izbora najlipše preljske pisme, a nagradu za ovu godinu dobila je Alisa Prćić, za pismu „Salaš na brigu“.
– Inspiraciju crpim iz ditinjstva, jedan dio sam provela na salašu. Te slike i ta sićanja žive u meni. Sad pišem, kako bi to ostavila svom sinu, kako bi ti običaji ostali živi, makar u pismi – divani Alisa Prćić.
„Salaš na brigu“
Sve je to kadgod drukčije bilo,
al ko još mari za lanjski snig?
Zaborav krade sve što mi milo,
al još mu ne dam zavijan brig.
Galope konja, kopita trag
na snigu bilom koji svitluca.
Još jedared da priđem prag,
tamo di srce najjače kuca...
Di lapmaš vatrom života plamti,
i dušu griju pendžera dva
u mraku svitle, to srce pamti.
Salaš na brigu srića je sva.
Pod nogama škripi, tišinu para
milion pahulja, zavijan put.
Al njezina ruka „dvore“ otvara,
u zagrljaj sklanja pod ugrijan skut.
E... to su salaši koji se pamte,
Bunjevci čuvaje, Bunjevci znadu,
da vatre lampaša životom plamte,
i zbog tog običaje od zaborava kradu.
Ne, ne dam nikom svoje imanje,
nit zlatne njive, nit šlingeraje,
a ni dračove, ni suvo granje.
Ne, ne dam nikom ni više, ni manje...
Od onog što možem, od onog što znam
i srce i dušu uzmite, dam.
Al sićanja čuvam, ko sliku staru,
ne dam, ne dam je zaboravu.
A nemoj ni ti, rode moj jedini
proliti bokal i punu čašu,
neka nas prelo sve ujedini.
Pivajmo glas onu našu.
Satraće vrime i kola stara,
i onaj đeram na srid avlije,
al ne da Marin, ne da ni Mara
da običaje naše snig zavije!
